Varšavski pakt za decu

SSSR:

Ну, погоди! (1969-2006)



Čehoslovačka:

Krtek (1957-2002)- Prag


Pat & Mat ("A je to!") (1976-2003)-Bratislava



Poljska:

Bolek & Lolek (1963-1986)



Mađarska:

Gustav (1964-197x)



... i drugi manje poznati...


Rumunija:

Balanel & Miaunel (negde za vreme Čaušeskua)


Albanija:

Mirela (za vreme Enver Hodže deca su gledala patriotske crtaće)



Bugarska:

Az sum Suncho (siroti Bugarčići, kakav šit su oni gledali)

Ko nekad u 4 (II)

-Izvolite, vaši nesovi.
-Hvala ti baš si zlatan - nasmeši se Sonja šaljivom konobaru - i molim te slamčice za sve tri...
-Naravno, odmah stiže - reče stasiti, crni momak u zelenoj kecelji i krenu ka masivnom šanku od mahagonije, okrenuvši im svoja široka leđa, na opšte zadovoljstvo nerazdvojnog tria drugarica. Dve su kao po komandi okrenule glavu za njim, kako bi ošmekale njegovu stražnjicu, koju je zaklanjao veliki novčanik.
-Kako je sladak, zar ne? Posvetiću jednom ceo dan raskrinkavanju te guze, ako treba pratiću ga iza leđa ko u crtaćima, jer izgleda da nema drugog načina da mu već jednom vidim taj desni guz i bez tog odvratnog buđelara.
-Čuj nje - "buđelara"! Gde ti ta reč pade na pamet, crna Sonja, jel ti to nešto iz "Glorije"? - zapita Slađana, nameštajući nepostojeće naočare na nosu, imitirajući tako profesore sa fakulteta i zadirkujući tako cinično Sonju.
-Jao ne seri molim te, čitam ja i druge stvari. Misliš ako si diplomirala da sad možeš sve da nas zezaš. Baš se promenula, jel Sofija? Sofija! - ponovi glasno, ne bi li u razgovor uključila plavokosu lepoticu, koja je u mislima ponovo odlutala.
-Molim? Nije bre, pusti je...
-Prvo Sonja, kaže se promenila, sa "i", a drugo - Sofija koji ti je đavo, trgni se malo, izem ti raskid! Najbolje sad da do kraja života misliš o njemu, reče Slađa i lupi je po prstima, kojima je ova mahinalno htela da se ogrebe za cigaru. - Nema! Rekla si da si i cigare ostavila!
-Izvinite - reče kratko Sofija i uputi se ka toaletu.

I pored lične drame koju je tih dana preživljavala, Sofiji od sudbine njene veze ništa manje nije bilo važno da joj šminka bude besprekorna, konačno ona je frizerka i estetika je njen posao. Zato je pomalo ritualno svako malo odlazila u toalet, koji je, kao i ona sama, bio perfektno uredan i mirišljav. Volela je to mesto. Puder se ponekad zaista znao razmazati zbog sitnog i sramežljivog znoja, koji ni njeno negovano lice nije mogao da zaobiđe na plus 34 stepena, ali puderisanje je bilo uvek više od obične estetske korekcije. To je bio fetiš. Otud i njene česte posete toaletu sa ružičastim pločicama i ogromnim zidnim ogledalom, zbog čega su je dve rospije stalno zadirkivale da ima bešiku ko neka baba. Jesu joj bile najbolje drugarice, ali to za babu bi je svaki put pogodilo, između ostalog i zato što se izuzetno bojala neizbežnog procesa starenja. Baška njeno ime, koje joj se nikada nije primilo za srce, ličilo je na bablje, zbog čega je često proklinjala rođenu majku.

Ušavši kroz kaubojska vrata, Sofiju je za trenutak ošamutio miris lavande koji je izbijao iz električnog osveživača vazduha, visoko iznad umivaonika. Stala je i pogledala se u odraz svojih krupnih očiju, koje su ponekad vukle na tirkiznu boju. Skinula je naočare, koje je ionako nosila samo da bi izgledala pametnije, izvadila najnoviji "Max Factorov" puder i samo blago tuferom dodirnula vrh čela. To je bilo dovoljno. Iskoristila je trenutak da na kratko odmori estetikom opterećeni mozak, koji je tih dana mislio samo o Borislavu i o tome koliko joj se zapravo isplati da sa njim gradi budućnost. Izvadila je paklicu "Eve" cigareta i pripalila, slušala zujanje ventilacije i čitavih tri-četiri minuta nije pomislila ni na šta. A onda joj je sinulo: baš me briga, uopšte neću da se nerviram! Sa tom epohalnom krilaticom izletela je iz toaleta i vratila se u svoj separe, gde su je nestrpljivo čekale rospije.

-Pa gde si ti do sad? Slađo, ova ili piša ko kobila ili je opet krišom pušila cigare.
-Ona? Ma jok, pre će biti ono prvo. Ti znaš da je naša Sofijica ostavila sve što nije zdravo, reče Slađa, pokaza joj slamčice koje je konobar u međuvremenu doneo i nastavi cinično - pa ona kad zaprašuju komarce udiše sa pola plućnog kapaciteta, samo da ne bi otrovala svoj krhki organizam!
-Nemoj da si takva, meni je teško, ja sam u dubokoj emocionalnoj krizi - reče Sofija, na šta sve tri prasnuše u smeh.
-Živeo trio "S" još sto godina, dok se ne udamo! Evo ja vatam konobara, ti Sofija, pošto si sad sama uzmi recimo onog slatkiša tamo što sedi sam do prozora, a Slađi ćemo naći nekog naučnika pošto je sva pametna - nazdravi Sonja poletno.

Kraj radnog vremena za Sofiju je značio samo jedno - kafenisanje sa drugaricama i možda šoping, zavisno od količine para u novčaniku. Danas je, međutim, ovo kafenisanje bilo nekako drugačije. Naime, posle jučerašnjeg raskida sa Borislavom, kojeg nije nešto preterano volela, današnje kafenisanje ju je ispunjavalo nekim čudnim osećajem slobode, zbog čega se u naletima osećala euforično. U jednom od takvih neleta, Sonjina ideja o tome da već danas nađe drugog dečka, nimalo nije zvučala bezveze. Najzad, ima i ona pravo da se oseća lepo, zašto bi čekala sutrašnji izlazak? Šta bi joj to petak doneo što ne može da ima već danas? Srce joj na trenutak zaigra.

-Uh kako počinje da smara i ovo mesto. Pazi jebote, četiri je po podne, poprilična je gužva u lokalu, a oni puštaju vesti na TV-u! Nit ko gleda, nit ko sluša - primeti Slađa i zapali cigaru.
-E, jel biste se vas dve naljutile kad bih ja sad otišla pored onog? Smeta mi dim od cigare - reče Sofija i namignu.
-Znala sam! Opet ću ja poslednja naći dečka... Aj pali - reče Sonja - ali da si se vratila dok Slađa popuši, haha!

Za trenutak Sofiji zaklecaše noge. Nije bila sigurna u ispravnost svojih koraka, ali već je odluučila u toaletu - baš je briga. Prolazeći pored šanka, na putu prema sveže podšišanom čoveku koji joj je sedeo leđima okrenut i gledao kroz izlog, razmišljala je o tome kako da započne razgovor. Kada je stigla pored njega, spustila je svoj hladni nes sa šlagom na pult i izvukla visoku barsku stolicu.

-Fuj kako je vruće! Jedino zbog toga ne volim jul - zausti mahinalno, režući u sebi na sebe zbog tako lošeg prvog nastupa, ko još počinje sa negativnim komentarom i ko još priča o vremenu osim baba!?
-Neće još dugo - osmehnu se zagledani neznanac.
-Ja sam Sofija - reče ona sa olakšanjem, zadovoljna što je probila led.
-Igor, drago mi je.

(...)

Ko nekad u 4 (I)

Kada se rodio bio je četvrtak. Dan pomalo gluplji od svih ostalih dana u nedelji, mora se priznati. Za razliku od, na primer, petka koji je sav euforičan zbog početka vikenda, četvrtak je oduvek bio dan kojem niko nije pridavao poseban značaj. Ne samo zato što nije ni početak, ni sredina, ni kraj nedelje, već zato što su četvrtkom ljudi obično smoreni - dovoljno umorni od rada tokom nedelje, nedovoljno inspirisani nastupajućim vikendom zbog petka koji se uglavio tu negde između. Ni sam nije bio svestan koliko će ga upravo taj dan, četvrtak, žigosati do kraja života, koliko će mu svaki predstojeći dan u životu nositi stigmu prosečnog, bledunjavog i mlakog četvrtka, kako će i sam vremenom postati četvrtak.

Igor je to je počeo da uviđa tek negde pred kraj puberteta, kada se osvrnuo jednoga dana i zaključio da je jedini od svih drugara iz detinjstva upisao dosadnu školu. Završio ju je solidnim uspehom, sa prosečnom ocenom tek negde iznad četiri, ali hidrometeorologija svakako nije bila struka koja fascinira obične ljude na ulici - većina to nije znala ni pravilno da izgovori. Svi su nakon srednje škole upisali fakultete, pa tako i on. Ali, četvorogodišnji smer je završio za osam godina, položivši poslednji ispit, Opštu cirkulaciju atmosfere, i odbranivši diplomski jedva zadovoljavajućom ocenom. Bio je ubeđen da je to zato što je glup. Kriza identiteta sustigla ga je već prvog dana zaposlenja na lokalnoj televizijskoj stanici na kojoj je vodio vremensku prognozu, koju je sam sastavljao. Osim tapkanja po leđima i urednikovog "dobro je" nije dobio ništa. A očekivao je više od prvog dana na poslu.

Temeljno je o tome razmišljao sedeći za šankom u izlogu "Četvorke", svog omiljenog kafića u centru grada. Sumiranje utisaka tog dana i prisećanje svojih ne tako davnih početaka na televiziji, odvelo mu je pogled na ulicu, koja se u tom momentu činila nešto haotičnijom nego inače. Bio je jedan od retkih koji nije pušio uz kafu, što je sebi često zamerao, delimično zato što su svi pušači oko njega govorili kako je kafa bez pljuge grozna, a oni koji je tako piju večiti luzeri. Međutim, tog dana sedeći u izlogu nije mnogo pridavao značaja mišljenju drugih, da li zato što je jedini u lokalu video stvari jasno, a ne kroz dim od cigarete, ili zato što u krajnjem slučaju, ta gomila patetičnih šizofrenika koja ga je okruživala, ionako nije imala pojma. U suprotnom, bar bi ga neko primetio na televizoru u ćošku kako razdragano objašnjava gomilanje kumulusa nad severom zemlje. Većina ljudi je, pak, malo pažnje pridavala vremenu, jer su svi čvrsto verovali da će lepo vreme potrajati bar još tri dana, te u glavama planirali kako će u nedelju otići na neki zasluženi izlet, otpadati po kući ili visiti po kafanama sa društvom. Jedini je tada, gledajući kroz sredinu velikog broja četiri na besprekorno čistom staklu, spazio sivilo na nebu nad obroncima Fruške Gore, mada je za sivilo znao i bez toga. To mu je bio posao.

Iz misli ga trgne zvečanje tanjirića na kome mu se hladila kafa. Mobilni telefon, uredno stišan, nekim čudom se našao prislonjen uz tanjirić, što je u momentu kada je telefon zazvonio, stvorilo ružan rezonantni zvuk. Na ekranu je treperilo "Cale". Bio je to otac, koji je svakodnevno zvao u ovo vreme da ubija dosadu.

-Molim?
-Igore?
-Molim ćale!
-Zamisli šta mi je rekao Đura, kaže u dispanzeru radi ona mala Evica, sećaš se?
-Ne.
-Ona bre što smo išli na more '83. u Split sa njenima, to je bilo još pre onih sranja u Hrvatskoj, kad je firma vodila. Njen matori i ja smo radili u preduzeću, samo je on bio funkcioner, gospodin sindikalac, mamu mu jebem... Uvek je znao gde da se uglavi. A kad je došla smena garniture onda je zaboravio ko ga je podržavao. Neka ga, nek sad jede parizer ko i sav normalan svet. Kad smo kod toga, znaš pošto je slanina? Bio sam jutros...
-Ne sećam se nikakve Evice, Stojane, bio sam mali - ponovi Igor, pokušavajući da vrati oca na temu.
-E pa ta Evica! Moraću da odem ovih dana na kontrolu, hehe. Čuo sam da je jako spretna sa iglama, vadi krv da ni ne osetiš. Žene su to, sine, prave krvopije!
-Pozdravi je.
-A, znači sećaš se? To je moj sin! Kako je bilo na poslu?
-Isto.
-Kakvo je vreme - upita, znajući da ga to pitanje iritira.
-E, aj nemoj i ti još!
-Hehe, znam, znam, terajte se u kurac i ti i Đura i Evica. Aj drž' se sinak, ne daj dušmanima da ti se mešaju u posao i ako te neko dira...
-Brani se sam, znam ćale, ajde.

Iako mu je bilo drago svaki put kada ga otac nazove, nije mogao dugo sa njim da priča. Stojan je bio jedna od onih nadobudnih osoba i retko kad je slušao druge. Bio je to i jedan od razloga zbog kojih se četiri puta ženio - svaka ga je ostavila zbog dugačkog jezika i nesposobnosti da se izvini. Rođen za pravog govornika, Stojan je čitavog veka radio i dočekao penziju kao metalostrugar u jednoj firmi koju je zvao "preduzeće". Zbog dugačkog jezika i čvrstih moralnih shvatanja nikada nije dogurao dalje od glodalice. Satisfakciju u penzionerskim danima pronalazio je u beskonačnim šetnjama sa Đurom, komšijom iz zgrade, pljuckajući suncokret i ismevajući penzionere koji igraju šah. Često bi u prolazu sa Đurom dobacio nekoj klupi na kojoj bi se igrao šah: "Ajde geniji, uzmite malo semenki, to je dobro za potenciju." To je bio samo jedan od instant-fazona, po principu smuti-pa-prospi, kojih je Stojan imao na kilo. "Ako mnogo gledaš u nebo, zapećeš o sopstvenu pertlu" i "ne gledaj stalno u oblake, ljudi će misliti da si uobražen", neke su od rečenica koje je Igor slušao od malih nogu. Delom i iz inata, odlučio se za meteorolgiju, kako bi "gledao" u oblake, baš zato.

(...)