Ko nekad u 4 (I)

Kada se rodio bio je četvrtak. Dan pomalo gluplji od svih ostalih dana u nedelji, mora se priznati. Za razliku od, na primer, petka koji je sav euforičan zbog početka vikenda, četvrtak je oduvek bio dan kojem niko nije pridavao poseban značaj. Ne samo zato što nije ni početak, ni sredina, ni kraj nedelje, već zato što su četvrtkom ljudi obično smoreni - dovoljno umorni od rada tokom nedelje, nedovoljno inspirisani nastupajućim vikendom zbog petka koji se uglavio tu negde između. Ni sam nije bio svestan koliko će ga upravo taj dan, četvrtak, žigosati do kraja života, koliko će mu svaki predstojeći dan u životu nositi stigmu prosečnog, bledunjavog i mlakog četvrtka, kako će i sam vremenom postati četvrtak.

Igor je to je počeo da uviđa tek negde pred kraj puberteta, kada se osvrnuo jednoga dana i zaključio da je jedini od svih drugara iz detinjstva upisao dosadnu školu. Završio ju je solidnim uspehom, sa prosečnom ocenom tek negde iznad četiri, ali hidrometeorologija svakako nije bila struka koja fascinira obične ljude na ulici - većina to nije znala ni pravilno da izgovori. Svi su nakon srednje škole upisali fakultete, pa tako i on. Ali, četvorogodišnji smer je završio za osam godina, položivši poslednji ispit, Opštu cirkulaciju atmosfere, i odbranivši diplomski jedva zadovoljavajućom ocenom. Bio je ubeđen da je to zato što je glup. Kriza identiteta sustigla ga je već prvog dana zaposlenja na lokalnoj televizijskoj stanici na kojoj je vodio vremensku prognozu, koju je sam sastavljao. Osim tapkanja po leđima i urednikovog "dobro je" nije dobio ništa. A očekivao je više od prvog dana na poslu.

Temeljno je o tome razmišljao sedeći za šankom u izlogu "Četvorke", svog omiljenog kafića u centru grada. Sumiranje utisaka tog dana i prisećanje svojih ne tako davnih početaka na televiziji, odvelo mu je pogled na ulicu, koja se u tom momentu činila nešto haotičnijom nego inače. Bio je jedan od retkih koji nije pušio uz kafu, što je sebi često zamerao, delimično zato što su svi pušači oko njega govorili kako je kafa bez pljuge grozna, a oni koji je tako piju večiti luzeri. Međutim, tog dana sedeći u izlogu nije mnogo pridavao značaja mišljenju drugih, da li zato što je jedini u lokalu video stvari jasno, a ne kroz dim od cigarete, ili zato što u krajnjem slučaju, ta gomila patetičnih šizofrenika koja ga je okruživala, ionako nije imala pojma. U suprotnom, bar bi ga neko primetio na televizoru u ćošku kako razdragano objašnjava gomilanje kumulusa nad severom zemlje. Većina ljudi je, pak, malo pažnje pridavala vremenu, jer su svi čvrsto verovali da će lepo vreme potrajati bar još tri dana, te u glavama planirali kako će u nedelju otići na neki zasluženi izlet, otpadati po kući ili visiti po kafanama sa društvom. Jedini je tada, gledajući kroz sredinu velikog broja četiri na besprekorno čistom staklu, spazio sivilo na nebu nad obroncima Fruške Gore, mada je za sivilo znao i bez toga. To mu je bio posao.

Iz misli ga trgne zvečanje tanjirića na kome mu se hladila kafa. Mobilni telefon, uredno stišan, nekim čudom se našao prislonjen uz tanjirić, što je u momentu kada je telefon zazvonio, stvorilo ružan rezonantni zvuk. Na ekranu je treperilo "Cale". Bio je to otac, koji je svakodnevno zvao u ovo vreme da ubija dosadu.

-Molim?
-Igore?
-Molim ćale!
-Zamisli šta mi je rekao Đura, kaže u dispanzeru radi ona mala Evica, sećaš se?
-Ne.
-Ona bre što smo išli na more '83. u Split sa njenima, to je bilo još pre onih sranja u Hrvatskoj, kad je firma vodila. Njen matori i ja smo radili u preduzeću, samo je on bio funkcioner, gospodin sindikalac, mamu mu jebem... Uvek je znao gde da se uglavi. A kad je došla smena garniture onda je zaboravio ko ga je podržavao. Neka ga, nek sad jede parizer ko i sav normalan svet. Kad smo kod toga, znaš pošto je slanina? Bio sam jutros...
-Ne sećam se nikakve Evice, Stojane, bio sam mali - ponovi Igor, pokušavajući da vrati oca na temu.
-E pa ta Evica! Moraću da odem ovih dana na kontrolu, hehe. Čuo sam da je jako spretna sa iglama, vadi krv da ni ne osetiš. Žene su to, sine, prave krvopije!
-Pozdravi je.
-A, znači sećaš se? To je moj sin! Kako je bilo na poslu?
-Isto.
-Kakvo je vreme - upita, znajući da ga to pitanje iritira.
-E, aj nemoj i ti još!
-Hehe, znam, znam, terajte se u kurac i ti i Đura i Evica. Aj drž' se sinak, ne daj dušmanima da ti se mešaju u posao i ako te neko dira...
-Brani se sam, znam ćale, ajde.

Iako mu je bilo drago svaki put kada ga otac nazove, nije mogao dugo sa njim da priča. Stojan je bio jedna od onih nadobudnih osoba i retko kad je slušao druge. Bio je to i jedan od razloga zbog kojih se četiri puta ženio - svaka ga je ostavila zbog dugačkog jezika i nesposobnosti da se izvini. Rođen za pravog govornika, Stojan je čitavog veka radio i dočekao penziju kao metalostrugar u jednoj firmi koju je zvao "preduzeće". Zbog dugačkog jezika i čvrstih moralnih shvatanja nikada nije dogurao dalje od glodalice. Satisfakciju u penzionerskim danima pronalazio je u beskonačnim šetnjama sa Đurom, komšijom iz zgrade, pljuckajući suncokret i ismevajući penzionere koji igraju šah. Često bi u prolazu sa Đurom dobacio nekoj klupi na kojoj bi se igrao šah: "Ajde geniji, uzmite malo semenki, to je dobro za potenciju." To je bio samo jedan od instant-fazona, po principu smuti-pa-prospi, kojih je Stojan imao na kilo. "Ako mnogo gledaš u nebo, zapećeš o sopstvenu pertlu" i "ne gledaj stalno u oblake, ljudi će misliti da si uobražen", neke su od rečenica koje je Igor slušao od malih nogu. Delom i iz inata, odlučio se za meteorolgiju, kako bi "gledao" u oblake, baš zato.

(...)