Vreme čuda? Ali stvarno...

Ajnštajn reče da je ljudska glupost jedina stvar pored svemira koja je bezgranična. Stvarno sam sklon da mu poverujem. Ali stvarno...

Govori tiho i nosi visak sa sobom

Ponekad se zapitam - jebote - gde ja to živim, da li je moguće da ljudi mogu biti nekad toliko naivni? Nije problem to što nas ima različitih, tako treba i da bude, ali nekad me prosto preseče kada se tako nešto ispostavi za ljude koje mislim da poznajem. E onda se baš ubedačim. Ali stvarno...

Kada govorim o ljudskoj gluposti tu treba biti oprezan - tanka je granica između glupog i lukavog (čitaj: izigravanja glupog). Evo uzmimo za primer pojavu kojekakvih neobjašnjivih, vantelesnih, ezoteričnih, duhovnih i štatejaznam kakvih pojava, iskustava i osoba. Oduvek su postojali razni šamani, ezoteristi i duhovni istraživači koji su jedini imali pristup neobjašnjivom. Taj monopol na neobjašnjivo nikad nije bio jedan od najunosnijih vrsta monopola, ali je dakako bio i ostao jedan od najisplativijih. Tako "duhovni istražitelj" cedi novac iz tuđih džepova samo na osnovu priče i svoje ubedljivosti, praktično bez i trunke ulaganja, samo na osnovu svog umeća transcedentne komunikacije ili, recimo, tihovanja - kao lokalnog specifikuma takve prakse. E sad, to što se u velikom broju slučajeva ispostavi da su u pitanju, u najmanju ruku, prevaranti, ako ne i ratni zločinci, ne umanjuje spremnost ljudi da veruju u neobjašnjivo. Nije nepoznata pojava da se, recimo, na nebu "pojavi" neki svetac. Ili na zidu... Ili u sendviču... Ali, odnos ljudi prema takvim "pojavama" za mene je nekad porazan.

Od svetog Ilije sunce sve milije

Ne znam da li su u pitanju ove velike avgustovske vrućine, pa je sunce udarilo ljude u glavu, tek, ispostavilo se u poslednje dve nedelje da smo i mi, kao kolektiv, naivni. Ali stvarno...

Jedan od primera da i mi imamo svog konja u trci za Darvinovu nagradu, jeste "čudesna" pojava sv. Ilije na nebu iznad Prijedora u Bosni, 12. avgusta ove godine, leta gospodnjeg. U tom zapadnobosanskom gradu, u kojem je pre rata živeo približno isti broj Srba (pravovernih) i muslimana (ili Muslimana), a u kojem sada živi vrlo malo muslimana (podataka o stanovništvu na zvaničnoj prezentaciji opštine ni nema), neko se drznuo da baš na dan sv. Ilije Gromovnika otvori džamiju! I eto ti belaja, namrči se nebo nad Prijedorom ko govna da će da padaju, zapucaše nebeske strele i zagrmi sv. Ilija, da potvrdi istorijski fakat da je Prijedor oduvek bio srpski. U jednom takvom komešanju oblaka narod je video i njega, lično! Ali stvarno...
(Evo i dokaza, obratiti pažnju na prekoran nebeski pogled sveca u 39. sekundi snimka)




Gospa od Rudovaca

Ma šta jednog, imamo dva konja za trku! Izgleda da se sv.Ilija nije baš najbolje video među oblacima, pa je prisustvo božanskog moralo da se ponovi, ali ovaj put putem drugog "medija". Umesto njega pojavila se Bogorodica i to na stablu jasena, u sred Srbije u Rudovcima, kraj Lazarevca. Čini se da je dovoljno Gospa svraćala u komšiluk kod Hrvata, pa je red da sad malo svrati i do nas. Tako se prvi put od ove godine organizatori hodočašća u Međugorju u Hercegovini ozbiljno boje da će ostati bez, sada već ritualne, pojave Bogorodice na suncu i da je ona odlučila da malo siđe u hlad Jasena u susednu Srbiju. Uostalom, zajebano je gledati u sunce, čovek može da nastrada, pa je u tom smislu naša turistička ponuda primamljivija...



Da li će i nama, ili bar porodici Redžepi, to doneti koji dinar i kojeg turistu više, videćemo. Ali stvarno...

To nije film!

Sve me to neopisivo podseća na cikličnu prirodu istorije, kako se sve uvek vrti u krug - tako se i mi polako vraćamo u doba pećina, animizma i totemizma. Ne pričam bez veze... Evo jedan od primera je i da se vraćamo bipolarnom svetu - Baćuška je rekao "njet" novom svetskom poretku u Gruziji, čekamo samo da u Goriju, rodnom mestu Staljina i jednom od nedavno oslobođenih gruzijskih gradova, vaskrsne i ON. A što se nas tiče, mi smo već imali jedan od tih ciklusa "povratka sebi i korenima". To je bilo ono vreme krajem 80-ih, početkom 90-ih, Gazimestana i ostalog. E pa, deo tog kulturološkog tocila je bio i čitav niz filmova snimljenih na tu tematiku Turaka, ustanaka i rađanja nacije, povratka Bogu i nerazumu. "Boj na Kosovu" - ranoturski period (odbrana nacije), serija o Vuku Karadžiću - poznoturski period (vraćanje kulturi) i, recimo, "Vreme čuda" - postkomunistički period (povratak religiji) - sve su to filmovi koji su snimani u tom periodu i plod su kolektivnog opasuljivanja Srbije.



Poslednji u nizu(Paskaljevićev film "Vreme čuda") sa legendarnim scenama o izbijanju fresaka, najviše me podseća na ovu priču o "čudesima" i tome kako se sveto uvek pojavi kada treba, koliko god ga prekrečavali.

PS:
Kad smo već kod filma, sve ovo me nekako mnogo više podesća na legendarne Mućke i epizodu "The Miracle of Peckham" sa statuom Bogorodice koja plače, gde se na kraju ispostavi da suze potiču sa tavanice koja prokišnjava. Na kraju se UVEK ispostavi da ima neko racionalno objašnjenje. Naziv serije savšreno odgovara mom sudu - bilo na srpskom, bilo u originalu ("Only Fools and Horses"). Tu se negde krije i moje naravučenije... Ne, ali stvarno!