Novij hladničeskij rat

Rusija je danas priznala nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. Ali Rusija je danas uradila i mnogo više. Ne samo da je intervencijom u Gruziji lupila šakom o sto, već je i današnjim smelim gestom udarila šamar Zapadu. Taj šamar je Zapadu odavno trebao...

Votkom protiv hladnoće

Trenutni "Drang nach Osten", koji se odvija pred očima cele svetske javnosti, danas je neznatno usporen, mada verujem, ne i zaustavljen. Tenzije koje prate situaciju u Gruziji polako rastu, podižući temperaturu na globalnoj političkoj sceni. Pojam "globalnog otopljavanja" polako dobija posve drugačiji smisao. Poljska je pristala da se instaliraju rakete na njenoj teritoriji, uvod u novu trku naoružanja je otpočeo. Međutim, uspavani ruski Medved(ev) se probudio iz zimskog sna i rekao: "Alo, čekaj malo!" Otrežnjenje usijanim glavama koje trenutno kroje novi svetski poredak, stiglo je tako iz zemlje gde se hladnoća smatra prirodnim ambijentom. Jedini lek za velike vrućine uvek je nešto hladno, ako ne limunada, a ono bar neki novi Hladni rat. Čini mi se da sve ovo vodi upravo tome, a kako vidim, o tome se sve više i priča. Omaleni ruski predsednik izjavio je danas da se Rusija ne boji novog zahlađenja odnosa sa Zapadom, a zašto i bi - imaju gasa da se greju još sto godina. Mada njima gas ni ne služi za grejanje (oni njime samo drže u šaci pola Evropske unije), protiv hladnoće Rusi se bore votkom ;)

Bojim se samo da sve ovo ne bude uvertira u neki mnogo topliji rat, treći po redu. Jer to bi već bilo strašno... U tom novom, svetskom ratu, ne znam ko bi bio protiv koga.
A u Srbiji poranila jesen - nit je hladno, nit toplo

Šta će ovo sve za sobom povući, videćemo. Neizostavna priča u svemu je i paralela sa Kosovom, na koju se Medvedev i pozvao tokom direktnog obraćanja naciji putem TV prenosa. Neki plan postoji sigurno, u ovako velike poteze se ne ulazi nespreman. Živci su zapadnjacima iskidani, i neka su, dosta su oni kidali drugima... Ali koje će biti praktične reperkusije i da li će osim Rusije još neko priznati dve otcepljene pokrajine, videće se u narednom periodu. Oni pametniji predviđaju da će prva ruskim stopama krenuti Belorusija, ako je tumačiti prošlonedeljnu Lukašenkovu posetu Medvedevu. I to je to... ja ne znam ko bi tu još mogao biti. Sigurno je, međutim, da Srbija to neće uraditi, bar ne u skorije vreme, jer se nalazi u vrlo nezavidnom (da ne kažem - gruzinskom) položaju u kontekstu priče Rusija-Gruzija.

Čudno je to, čovek prosto ne zna kako da se oseća. Bar 90% nacije sada zadovoljno trlja ruke, likujući: "jesmo lepo govorili kad ste priznavali nezavisnost Kosova?" Sa te pozicije mnogo je i onih koji bi neskriveno voleli da u svetu bude što više cirkusa, što više ovakvih primera, čime bi srpsko "u pravu" raslo svakom novom nezavisnošću neke teritorije u svetu. Pola države bi sad najradije zaurlalo od zadovoljstva da nije post-koitalnih bolova u predelu nacionalnog rektuma, a sve zbog čina silovanja koje su nad nama izvele Amerika i bratija, po pitanju otcepljenja Kosova. Kako sad pozdraviti ruski potez priznavanja separatističke teritorije, protivno svim međunarodnim aktima, kad su i nama oteli parče po identičnom principu? Kako ga osuditi, a ne ogrešiti se o zdrav razum i princip jednakosti za sve? Kako stisnuti, a prdnuti?

Možda najbolje da spustimo glavu ili makar skrenemo pogled, i za promenu ne srljamo sa iznošenjem našeg suda, da se ne guramo između dve sile... Da mi lepo "u se i u svoje kljuse", pokušamo da plivamo što bolje znamo u uzburkanim vodama svetske politike i da iz svega, za promenu, izađemo sa nekim dobitkom. Ne mora to biti zlato, neka bude i srebro. Makar nam vreme merila i Omega.